Епска поезија

    Епска поезија заслужује посебну пажњу како због вредности тако и због свог специфичног карактера. Она је највише исторична, највише изложена променама и нестајању, и најтеже одржива од свих врста усменог стваралаштва. Уз то се она не појављује увек, нема је код свих народа и у свим временима када је усмена култура доминирала. 

    Обредне и љубавне песме, бајке и друге врсте приповедака, пословице и загонетке могу се сматрати сталним фолклорним појавама које су настале на родовско-племенском ступњу друштвеног развитка, а затим су наставиле да живе као народна књижевност и даље – у историјским формацијама класичног друштва. 

    Епске се песме јављају само код неких народа, за њихово постојање и одржавање потребне су посебне друштвено-историјске околности. Иако су извесни страни познаваоци српске народне поезије истицали лепоту наше лирске песме – међу њима је био и велики немачки песник Гете – јуначка епика увек је сматрана за главну вредност наше књижевности и за једну од најзначајнијих појава у епској поезији европских народа после Хомера, последње велико поглавље њене историје.

    Тек однедавно постали су познати стихови и бугарштице у сукобу Сибињанин Јанка и деспота Ђурђа записани у једној словенској насеобини у Јужној Италији 1497. године. Шездесетак година касније Хваранин Петар Хекторовић забележио је две епске песме и објавио их у свом спеву Рибање и рибарско приговарање (1556). То су бугарштице Марко Краљевић и брат му Андријаш и Војвода Радосав Сиверински и Влатко Удински. Њих су певали хварски рибари Паскоје Дебеља и Никола Зет, како Хекторовић каже, "сарпским начином". 

    О певању "српским начином" и о једном од српских певача, Дмитру Караману, говори и мађарски дворски песник 16. века Себастијан Тиноди:  

"Много има певача овде у Мађарској, ал од Дмитра Карамана нема бољег у српском начину..." 

Кликни на слику и прочитај нешто више о овом традиционалном инструменту

   

"Српски начин" (моди ет стyли сарвиаци) спомиње стотину година касније и Јурај Крижанић. Певање српским начином и поезија која се тако певала нису свакако настали у 16. столећу, већ су само тада или нешто раније постали познати у околном свету услед миграције српског живља и њихове културе после надирања Турака. У времену од Хекторовића до Вука Караџића, у којем је забележено више епских песама, и од Вука до данас, јер епска поезија у неким нашим крајевима још није изумрла, наша народна епика прошла је кроз многе промене чији се ток бар у главним развојним линијама може пратити.

Наше народне епске песме деле се на две врсте: 

на песме дугог стиха или бугарштице и 

на песме кратког стиха, десетерачке.

Бугарштице су највећим делом забележене у јадранском приморју, од Задра до Пераста и Котора, у раздобљу од половине 16. до раног 18. века. Пре тог времена имамо само споменуте стихове записане у јужној Италији, а после њега бугарштице су сасвим ишчезле. Сачувано је свега око шездесетак песама. Њихов стих је акценатско-тонски, број слогова није сталан, код старијих бугарштица креће се од тринаест до осамнаест, с тим што је најчешћи петнаестерац, док код новијих преовлађује шеснаестерац. Карактеристична појава бугарштичког стиха јесте рефрен, који се јавља, иако не увек, после сваког другог стиха. У неким записима бугарштица рефрен је изостављен или га није ни било. Бугарштице певају о догађајима и личностима 14. и 15. века из српске и угарско-хрватске историје, али има и локалних догађаја и јунака, нпр. у пераштанским бугарштицама. Сачувано је неколико песама о Марку Краљевићу, четири о Косову и косовским јунацима, док највећи део осталих говори о личностима 15. столећа: деспоту Ђурђу, угарским јунацима Јанку Хуњадију, Секули, Михаилу Свилојевићу, хрватским бановима, о Огњеном деспоту Вуку, о коме је сачувано највише песама дугог стиха, о Новаку и Грујици и другима. Од опеваних догађаја најважније су две битке на Косову (1389. и 1448), затим бојеви код Варне и на Крбавском пољу.

Бугарштице су остале у сенци касније сакупљених десетерачких песама. Ликови и догађаји као и многи други елементи – све је исто као у десетерачким песмама, а опет све је друкчије, у другом уметничком кључу. Ближе временима о којима су певале од сачуваних десетерачких, те песме на непосреднији и аутентичнији начин изражавају начин живота и дух нашег средњег века, феудалне односе између владара и племства, отмене форме учтивости, посебно у односима према женама, "клањања и отклањања" приликом сусрета, све оно што је у познијим десетерачким песмама саображено захтевима патријархалног морала. Иако садрже жива историјска сећања, бугарштице су мање наративне у начину излагања од десетерачких песама, у њима се износе више осећања него догађаји, лирско преовлађује над епским. Својевремено, оне су важиле као тужне песме (сам назив бугарштица потиче вероватно од глагола бугарити, што значи тужно певати). Иако међу записаним песмама има доста таквих које су неутралне по тону или чак ведре, несумњиво је да у најлепшим међу њима преовлађује нека дискретна туга, тако да их можемо назвати баладама. Такве су обе Хекторовићеве бугарштице као и многе друге међу касније записанима. Оне обично певају о смрти главног јунака или о колективним погибијама у биткама. У некима се говори о томе шта су јунаци поручили на самрти неком од најближих, мајци, жени, свом краљу, или чак свом убици. Нигде ове песме, за које је речено да су цветови "на ивици гроба", нису показале толико снаге и дубине, нигде нису тако потресне, као у тим предсмртним порукама.

Бугарштице су записане у време њиховог опадања и нестајања. У њихову бележењу није било никакве систематичност, већ су записиване од случаја до случаја, тако да је оно што је до нас дошло само остатак остатака једне поезије чији се сјај и богатство и на основу тога ипак даду наслутити, а неколике међу сачуваним бугарштицама нимало не заостају за најлепшим десетерачким песмама из Вукове збирке.

Десетерачка епика далеко је опсежнија и богатија од бугарштица. Њен је стих несиметрични десетерац с цензуром после четвртог слога. Она обухвата скоро све догађаје и личности о којима певају бугарштице, али исто тако и догађаје ранијих и познијих времена о којима нема ни спомена у бугарштицама. Што се тиче старине наше народне епике, преовлађује мишљење да је бугарштица облик певања који је живео у доба феудализма и нестао с њиме, док је десетерачко, гусларско певање потекло још из прасловенских времена, одржало се, упоредо с феудалним певањем, у епоси феудализма, као облик простонародног певања, да би у временима по доласку Турака и после уништења домаће феудалне класе поново преузело водећу улогу, попримивши од феудалне витешке поезије многе њене црте.

Десетерачке песме забележене у далматинском приморју, заједно с бугарштицама и лирским песмама, заостају по вредности и значају и за једним и за другим. Најзначајнија збирка народних песама пре Вука Караџића, у којој преовлађује десетерачка епика, јесте "Ерлангенски рукопис" назван тако по граду Ерлангену у Немачкој, где је откривен. Песме је забележио непознати Немац око 1720. у Славонији, негде на прелазу из штокавског у кајкавски дијалекат. Док је у бугарштицама дошао до израза витешки свет позног средњег века, епске песме Ерлангенског рукописа откривају свет хајдучких и ускочких борби и у њему једног друкчијег, "похајдученог" Марка. Ова збирка представља значајну етапу у развоју наше народне песме. У њој се налазе сви елементи наше епике какву познајемо из Вукових збирки; и грађа, и мотиви, и стих, и изражајна средства, али праве поезије у њој још нема Све је у тим песмама остало сирово, уметнички непрочишћено, сасвим у складу с исквареним језиком, којим их је забележио странац записивач.

Историчност народне епике огледа се у памћењу читавих историјских епоха и у општој свести о повезаности међу догађајима и временима кроз историју. Упркос томе што је у свом развоју остала на нивоу епске песме, што није достигла ступањ епоса, наша јуначка епика чини јединствену епску повесницу, у којој поједине песме добијају свој пуни смисао тек када се уклопе у веће епско-историјске целине. Вук је издвојио три такве целине, у стари три епохе српске историје, и назвао их песмама најстаријих, средњих и најновијих времена. У оквиру њих песме се окупљају око појединих личности, догађаја или мањих временских раздобља, по круговима или циклусима, како се ове тематско-историјске скупине обично називају у школским приручницима.
Јуначке песме најстаријих времена обухватају историју средњовековне Србије од Немање до последњих деспота. Оне се разликују по постању и по историјском сећању. Најмање их је сачувано о најстаријем, немањићком раздобљу. Песме у којима се пева о Немањи и Сави новијег су порекла, и у њима нема ничег историјског. Најстарији догађај о којем се сачувао неки спомен у народној песми јесте рат с Бугарима за време Стефана Дечанског (Бан Милутин и Дука Херцеговац). Изгледа да стварна епска историја почиње с епохом у којој српска држава доживљава врхунац моћи а одмах затим брз распад. Догађаји око царева Душана и Уроша и њихове властеле чине основу преткосовског тематског круга, којим почиње средњовековна епопеја. Од преткосовских песама епска историја развија се у два напоредна тока: први чини огроман циклус песама о Марку Краљевићу, а други води преко кнеза Лазара у косовски круг и у кругове песама о покосовским јунацима све до сремских деспота. Први поетско-историјски ток открива судбину јужног, македонског дела немањићке државе, а други – историју Србије и других постнемањићких држава до њихова пада под Турке.
Премда садрже више легендарног него историјског, преткосовске песме сачувале су нека значајна обележја времена о којем певају, што показује да је и ова, најстарија епоха народне песме упамћена. Неке карактеристичне теме немањићке Србије и њене духовне културе добиле су место у њима: отимање властеле око власти после Душанове смрти (Урош и Мрњавчевићи), неимарство средњовековне Србије (Зидање Скадра, Зидање Раванице), манастири "наших старих цара задужбине", као најлепши украс српске земље (Милош у Латинима). У приступу неимарској теми народни песник креће се између легенде и историје. Зидање Скадра има митски декор: вила "са планине" не допушта да се сагради град докле год се не принесе људска жртва као откуп. У другој варијанти Зидање Раванице, улогу виле преузимају цареви шураци, девет Југовића, који благо намењено градњи манастира присвајају себи. Неколико песама из преткосовског круга спадају у највеће домете наше јуначке епике. Женидба Душанова једна је од њих. Традиционални мотив женидбе с препрекама обрађен је у њој на хумористички начин: средњовековни витез прерушава се у неугледна слугу, Бугарина и тако прерушен лако, готово играјући се, решава све задатке које други не смеју, а од њега нико не очекује да их може решити.