Служба речи у реченици

Реченица је скуп речи (или само једна реч) који има одређено значење. Она је изговорена или написана мисао.

Реченица се састоји од реченичних делова (чланова), који имају одговарајућу службу у реченици. Чланови се деле на главне и зависне чланове реченице.

Главни реченични чланови су:

  субјекат и предикат.

Зависни реченични чланови су:

објекат,

атрибут,

апозиција и

прилошке одредбе.

Најважнији члан реченице је предикат, јер од његовог значења зависи које ће још чланове реченица имати. Неке реченице имају само једну реч која врши функцију предиката.

Субјекат

Субјектом се исказује вршилац радње, носилац стања или узрочник збивања који су у реченици означени предикатом. У служби субјекта најчешће су именице и заменице у номинативу или скупови речи са именицом у номинативу.

Предикат

Предикат је део реченице који субјекту приписује неку радњу, стање или збивање. Речи које означавају радњу су глаголи, а поред глагола у служби предиката могу бити именице, заменице, придеви, прилози и бројеви.
Објекат

Објекат је глаголска допуна којом се казује предмет на којем се врши радња или у вези са којом се врши радња. У служби објекта су најчешће именице и заменице. Објекат може бити исказан са једном речју или са скупом речи.

Атрибут

Атрибут је додатак именици који казује особину, припадност или количину онога што значи именица. У служби атрибута најчешће су придеви, а поред придева у служби атрибута могу бити бројеви, заменице и именице у неком зависном падежу.

Апозиција
Апозиција је додатак именици који на други начин (помоћу нових података) казује оно што значи именица. Службу апозиције обично врши скуп речи у којем је именица главни члан.

Прилошке одредбе

Прилошке одредбе су глаголске допуне којом се исказује време, место, начин, количина или узрок вршења радње исказане предикатом. У служби прилошких одредби најчешће су прилози и именице у неком падежу с предлогом или без предлога..